Sekuritizacija islama i religijskih sloboda

Piše: Jocelyne Cesari

Kada muslimani ističu svoju versku pripadnost putem oblačenja i angažmana u javnim religijskim aktivnostima, oni postaju politički sumnjivi. Zapravo, oni se ne vide više kao vernici, već kao promoteri globalne ideologije koja se od Evrope do Iraka percipira kao pretnja po evropske narode. Kao rezultat toga briga o sigurnosti zamagljuje liniju razgraničenja između međunarodne i unutrašnje politike zbog čega se njeno kreiranje – od obrazovane do ekonomske – sve više sagledava kroz objektiv “Rata protiv terorizma”. Stoga, zabrana burke predstavlja jedan od razloga za promenu politike motivisanu bezbednosnim ineteresima, na šta ukazuju primeri u nastavku teksta, a koji se tiču procedura imigracije i naturalizacije.

 

Na prvi pogled zabrana nošenja burke u Evropi izgleda kao poopštavanje sekularnih zabrana religijskih praksi, na način kako je Francuska zabranila hidžab 2004. godine. Međutim, kako da objasnimo da zemlje poput Danske i Holandije, koje su nedavno zabranile nošenje burke, nisu, takođe, zabranile i nošenje hidžaba? Razlog je taj što evropske zemlje dele specifičnu političku situaciju koju sam ja u kontekstu 11. septembra nazvala “sekuritizacijom islama”. Mislim da ovakvo shvatanje može da nam pomogne da razumemo nedavni talas zabrana nošenja burke.
Sekuritizacija se obično odnosi na vanredne političke akte poput povećanog vojnog prisustva ili policijske kontrole. Vanredne političke akte donosi vlada, kršeći vladavinu prava, kako bi obezbedila sigurnost svojih građana od potencijalnih napada ili destrukcije. Lično smatram da iza očiglednih i vidljivih aspekata vanrednih mera, sekuritizacija utiče na administrativne rutine i regularno zakonodavstvo zbog čega ima negativan uticaj na ostvarivanje religijskih sloboda.

Kada muslimani ističu svoju versku pripadnost putem oblačenja i angažmana u javnim religijskim aktivnostima, oni postaju politički sumnjivi. Zapravo, oni se ne vide više kao vernici, već kao promoteri globalne ideologije koja se od Evrope do Iraka percipira kao pretnja po evropske narode. Kao rezultat toga briga o sigurnosti zamagljuje liniju razgraničenja između međunarodne i unutrašnje politike zbog čega se njeno kreiranje – od obrazovane do ekonomske – sve više sagledava kroz objektiv “Rata protiv terorizma”. Stoga, zabrana burke predstavlja jedan od razloga za promenu politike motivisanu bezbednosnim ineteresima, na šta ukazuju primeri u nastavku teksta, a koji se tiču procedura imigracije i naturalizacije.

Još pre 11. septembra sve evropske države su preduzele mere kako bi ograničile tokove imigracije podizanjem zahteva koji moraju biti ispunjeni. No, nakon 11. septembra standardni testovi građanske integracije su modifikovani tako da uključe kulturološka i religijska pitanja kako bi se procenila spsobnost muslimanskih imigranata da prihvate liberalne sekularne vrednosti. Na primer, u Holandiji 2006. godine kandidati za emigraciju morali su u svojim zemljama porekla, u Ambasadama Holnadije, da prođu test pod nazivom “Test građanske integracije u inostranstvu”. Sam po sebi, test u inostranstvu je atipičan jer ima za cilj ograničavanje imigracije na samom izvoru, to jest, u zemljama iz kojih imigranti dolaze, za razliku od standardnih testova koji se sprovode u državi koja ih prihvata. Ono što je dodatno sporno, jeste da su se takvi testovi prvenstveno primenjivali u muslimanskim zemljama. Kao deo testa, podnosioci prijava su morali da gledaju video zapise pod naslovom “Dolazak u Holandiju” u kojima su bile slike gej muškaraca kako se ljube i nage žene koje leže na plaži. Takva diskriminatorna praksa podstakla je snažne proteste zbog čega je uklonjena, iako je test u inostranstvu, u zemljama porekla, nastavio da se održava. Talas islamističkih terorističkih napada koji su se poslednjih nekoliko godina desili u Parizu, Mančesteru i Londonu zacementirali su ideju da konzervativne islamske prakse (posebno rodna segregacija i odnos prema seksualnim manjinama) predstavljaju znak radikalne ideologije, što je dovelo do zabrane 2018. godine (koja je inače bila u procesu nekoliko godina pre).

Dok je u Francuskoj zabrana religijskih simbola u javnim školama 2004. godine bila motivisana “laiciteom” (francuskom verzijom sekularizma), zabrana nošenja burke je rezultat rastućih bezbednosnih problema. Najbolji primer za tako nešto jeste pokušaj iz 2016. godine da se uvede zabrana nošenja burkinija na plažama Nice. Tada su zvaničnici saopštili da se “nošenje odeće koja ukazuje na verska ubeđenja može doživeti kao pripadnost religijskom fundamentalizmu”, naročito nakon terorističkog napada na Dan Bastilje kada je ubijeno najmanje 86 ljudi. Zabrana u Nici je naknadno poništena od francuskih sudija, koji su presudili da “emocije i zabrinutost zbog terorističkih napada, uključujući i onaj u Nici 14. jula nisu dovoljne da pravno opravdaju spornu zabranu”. Slično, neodobravanje državljanstva na osnovu religijskih praksi je takođe u porastu. Tridesetdvogodišnja žena, udata za francuskog državljanina, koja je 2000. godine došla u Francusku i koja dobro govori francuski jezik i čije je troje dece rođeno u njoj nije dobila francusko državljanstvo 2008. godine zbog kako je socijalna služba navela da “nosi burku i živi u potpunoj pokornosti” svom mužu i muškim rođacima. Odluka Državnog veća ustanovila je da je žena “usvojila radikalnu praksu svoje religije, nespojivu s suštinskim vrednostima francuske zajednice, posebno principima rodne ravnopravnosti”. Slično, prema odluci Državnog veća u aprilu 2018. godine, odbijanje alžirske žene da se rukuje sa muškim zvaničnicima na ceremoniji naturalizacije bilo je dovoljno za uskraćivanje njenog državljanstva. Slične debate su se odigrale i drugde u Evropi. U 2016. godini, lokalne vlasti u Švajcarskoj izjavile su da dva muslimanska dečaka, oba imigranta iz Sirije, nemaju pravo da odbiju da se rukuju sa svojim učiteljicama iz religijskih ubeđenja.

Percepcija muslimana kao neprijatelja pogodila je u čitavoj Evropi značajan broj islamskih aktivnosti – od prohodnosti imama do poštovanja islamskih odredbi pri procedurama venčanja i razvoda. U poslednjoj deceniji, kvantitativna istraživanja su zapravo potvrdila tezu o sekuritizaciji ističući značajan porast vladine i društvene diskriminacije prema muslimanima (pogledaj Akbaba & Fox: 2015). Interesantno je da su ova istraživanja pokazala da su od 2001. godine i Jevreji i hrišćani, takođe, doživeli povećanu versku diskriminaciju kao posledicu sekuritizacije islama.

Na kraju, da rezimiramo, sekuritizacija ne predstavlja samo državnu prevenciju inostranog političkog nasilja. Ona se sve više usmerava na same islamske verske prakse, poput nošenja burke, koje se tumače kao znakovi političkog radikalizma. Jedna od neočekivanih posledica ovakve situacije bila je da se vladama daju veća sredstva za kontrolu religija. Kao takva ona predstavlja ozbiljnu pretnju religijskim slobodama i demokratiji širom Evrope.

Prevod: Ivan Ejub Kostić

Tekst je originalno objavljen na Religious Freedom Institute.

Dozvoljeno je prenositi sadržaje sa portala algoritam.net bez odobrenja, ali je pri preuzimanju obavezno navođenje imena autora teksta i izvora, te stavljanje direktnog linka na sadržaj koji se preuzima sa portala. Takođe, ni u kom slučaju nisu dozvoljene intervencije na preuzetom sadržaju.