Kako se islamofobija praktikuje u Francuskoj: islamofobičan sam, dakle postojim

Piše: Salman Sayyid

Ideja o uklanjanju ajeta iz Kur’ana je zapravo sredstvo lobotomizacije muslimana i ona nije samo uvredljiva već je i patronizujuća i glupa. Ona pokazuje sav rasizam francuskih islamofoba i njihovu kolonijalnu aroganciju i nesposobnost da se uhvate u koštac sa sopstvenim strahom od interpretativnih mogućnosti. Osim toga, postojanje ovog manifesta, iznad svega, pokazuje njihovu nesposobnost da se suoče sa realnošću post-Zapadnog sveta, gde Zapad više nije neprikosnoveni suveren. Kur’an pripada muslimanskom Umetu u svoj svojoj zamišljenoj punini. Jednostavno rečeno, francuska verzija Kur’ana koju bi priredili francuski islamofobi ne bi više bio Kur’an koji kod muslimana inspiriše poštovanje, meditaciju i refleksiju.

 

Da li je Francuska najislamofobičnija država na svetu? Kandidati su veoma brojni i jaki kao na primer Burma gde se odvija genocid nad narodu Rohinja, ili Izrael, propagandni centar islamofobije raznih ksenofobnih organizacija, a da ne pominjemo Modijevu Indiju u kojoj se muslimani linčuju i nad kojima se sprovode pogromi manjih razmera, bez da u obzir uzmemo Kašmir. Takođe, na listu bi mogli da dodamo i mnoge muslimanske zemlje, kao i Trampovu Ameriku, i njenu “zabranu za muslimane” i islamofobične neokonzervativce i tlačitelje u njenoj vladi.

Ipak, ono što izdvaja Francusku je njeno samozadovoljstvo i moralno uverenje (da ne pominjemo intelektualne pretenzije) na kojima se islamofobija u toj zemlji prakticira. Izgleda da je francuski nacionalni identitet baziran na ponovo uspostavljenom kartezijanskom diktumu “islomofobičan sam, dakle postojim”. Kao primer za ovu tvrdnju može da nam posluži skorašnji manifest koji je potpisalo 300 francuskih javnih ličnosti – među kojima su i bivši predsednici i premijeri – kojim se traži preuređenje Kur’ana kako bi se sprečili antisemitizam i islamizmom inspirisan terorizam.

Tokom istorije, zabeleženo je nekoliko pokušaja modifikacije Kur’ana od strane kolonijalnih snaga; ali ono što je posebno razdražujuće u ovom konkretnom slučaju jeste verovanje francuskih birokrata i političara u doslovno značenje teksta. Šta bi o ovome mislili Roland Bart, Mišel Fuko ili Žak Derida? Navedeni francuski intelektualci, koji su bili glavni protagonisti lingvističkog obrta u filozofiji i čiji je uticaj izuzetno širok i uistinu misaono provokativan, su uprkos njihovim značajnim razlikama smatrali da se značenje teksta ne sadrži isključivo u njegovim rečima, već su predložili da neizbežno postoje različita tumačenja unutar datog konteksta.

Nasuprot ovakvom razumevanju, peticija, pak, postulira doslovno razumevanje teksta, poistovećujući inskripciju i značenje. Stoga, čini se, da francuski establišment veruje da je na njemu da objasni muslimanima kako bi trebalo da čitaju i razumeju Kur’an, pri čemu sveti tekst muslimana tretiraju kao školski udžbenik kome je potrebna puka dorada kako bi bio usklađen s državnim nastavnim planom kojim se određuje šta je prihvatljivo, a šta ne, u okviru francuskih društvenih propisa. Očigledno je da oni veruju da su muslimani toliko primitivni da nisu u stanju da čitaju i razumeju Kur’an u kontekstu sopstvenih života u kojima se suočavaju sa nepravdom i okrutnostima koje opterećuju njihove svakodnevnice u Francuskoj uprkos tome što država tvrdi da su oni građani kao i bilo koji drugi. Kur’an nije aplikacija za android gde se putem izmene određenog koda modifikuju njegove perfromanse već tekst u kome muslimani pronalaze jezik kako bi izrazili sebe.

Potpisnici peticije ne samo da ne razumeju odnos između muslimanskog Umeta i Kur’ana, već veruju da imaju legitimitet i autoritet da brišu ajete Kur’ana. Tako nešto nam samo govori da kolonijalni prezir koji gaje prema muslimanima njima pruža ubeđenje da poseduju moć da se postave kao vrhovni autoritet koji će odstraniti mnogobrojna različita tumačenja Kur’anskog teksta koje on nudi, istovremeno negirajući  muslimanima bilo kakvu ulogu interpretatora unutar sopstvene zajednice.

Takvim postupkom, potpisnici peticije zahtevaju moć da ukrote lanac konotacija i da u ime svih odluče o konačnom značenju teksta – ono što bi Bart nazvao finalnim denotiranjem kojim se okončava konotiranje. Jednostavna fukoovska kritika bi brzo pokazala kako ovih 300 potpisnika peticije žuri da se samo-proglase nosiocima pozicije moći sa koje će izdavati autoritativne stavove o Kur’anskom tekstu i njegovom značenju, a kako bi promovisali “francuski islam” koji bi doprineo socijalnom inžinjeringu na putu stvaranja Francuske za kojom toliko čeznu. Jer to je način da se “pripitomi” islam i da ga se ukalupi u dominantni francuski sekularizam s krajnjim ciljem da na kraju postane potpuno nevidljiv (pomislimo samo na primer na zabranu burke i nikaba na javnim mestima).

Ideja o uklanjanju ajeta iz Kur’ana je zapravo sredstvo lobotomizacije muslimana i ona nije samo uvredljiva već je i patronizujuća i glupa. Ona pokazuje sav rasizam francuskih islamofoba i njihovu kolonijalnu aroganciju i nesposobnost da se uhvate u koštac sa sopstvenim strahom od interpretativnih mogućnosti. Osim toga, postojanje ovog manifesta, iznad svega, pokazuje njihovu nesposobnost da se suoče sa realnošću post-Zapadnog sveta, gde Zapad više nije neprikosnoveni suveren.

Kur’an pripada muslimanskom Umetu u svoj svojoj zamišljenoj punini. Jednostavno rečeno, francuska verzija Kur’ana koju bi priredili francuski islamofobi ne bi više bio Kur’an koji kod muslimana inspiriše poštovanje, meditaciju i refleksiju.

Islamofobični stav samo čini očiglednijim važnu ulogu koju muslimani igraju u borbi za definisanje francuskog nacionalnog identiteta – kao oni Drugi koji mogu da doprinesu jedinstvu tumačenjske zajednice same Francuske (La France). Ovaj pokušaj izgradnje nacionalnog islama predstavlja sam pečat islamofobičnih projekata. Štaviše, islamofobija Francuske je najjasniji primer da je islamofobija upregnuta da popuni praznine koje su nastale nakon gubitka francuske veličanstvenosti.

Napori Francuske da pokaže da je i dalje značajna putem oživljavanja fantazija o odbrani civilizacije od varvarstva postiže se preko tela muslimanskih žena i muškaraca. Ova njihova najnovija civilizacijska misija (mission civilisatrice) pokazuje da Francuska nije uspela da se dekolonizuje. Ovaj neuspeh se manifestuje na način da rasizam u Francuskoj nije prepoznat, već je u velikoj meri razuzdan.

Islamofobija u Francuskoj je oblik rasizma koji dozvoljava uznemiravanje muslimanske omladine od strane policije, omogućava nastavnicima da insistiraju na svinjetini u školskim obrocima u obrazovanim ustanovama sa pretežno muslimanskim učenicima i da drže Tarika Ramadana u samici  a da nije osuđen za bilo koji zločin. Nije samo islamofobno da se zahteva da se ponište ajeti Kur’ana kako bi se udovoljilo francuskim predrasudama, već ideja da bi takav francuski Kur’an ikada mogao zameniti Kur’an u srcima muslimana širom sveta. Kur’an pripada Umetu a ne Francuskoj.

Tekst je izvorno objavljen na sajtu Daily Sabah.

Prevod: Ivan Ejub Kostić

Dozvoljeno je prenositi sadržaje sa portala algoritam.net bez odobrenja, ali je pri preuzimanju obavezno navođenje imena autora teksta i izvora, te stavljanje direktnog linka na sadržaj koji se preuzima sa portala. Takođe, ni u kom slučaju nisu dozvoljene intervencije na preuzetom sadržaju.