Muslimansko pitanje

Piše: Hatem Bazian 

Na početku, kako bismo bili potpuno jasni, svako pitanje ili diskusija koja počinje sa rečju “muslimani” je rasistička i neuka, dok sama neophodnost da se ovaj fenomen konstatuje je već sam po sebi problematičan. Ipak, uprkos tome, veliki broj inteligentnih ljudi, uključujući većinu akademika i predstavnika građanskog društva, osećaju se veoma slobodno pri postavljanju ovakvih pitanja pod izgovorom slobodoumnosti i liberalnosti, pri čemu se ni jednog trenutka ne podvrgavaju samorefleksiji nad fundametalno rasističkom prirodom ovakvog diskursa.

 

Polovina znanja sadržana je u pitanju – značajna je i dobro poznata arapska izreka. Uzimajući ovu izreku za polaznu tačku, možemo da razmislimo o trenutnom globalnom diskursu koji je apsolutno fokusiran na “muslimansko pitanje”. Mnogobrojni istraživački projekti, analize obaveštajnih službi i političke debate pokušavaju da pruže odgovor na pitanje kako najbolje rešiti zagonetku civilizovanja milijarde i četiristo miliona muslimana koji danas žive na svetu sa namerom da unište ovaj miroljubivi svet.

Da li muslimani mogu da budu moderni ? Da li muslimani mogu da budu civilizovani, racionalni i radni? Kada će muslimani podržati ravnoparvnost polova, ljudska prava i demokratiju? Kada će muslimani prekinuti začarani krug nasilja? Da li muslimani mogu da budu zapadnjaci? I najvažnije, kada će muslimani odustati od svoje privrženosti religiji?

Na početku, kako bismo bili potpuno jasni, svako pitanje ili diskusija koja počinje sa rečju “muslimani” je rasistička i neuka, dok sama neophodnost da se ovaj fenomen konstatuje je već sam po sebi problematičan. Ipak, uprkos tome, veliki broj inteligentnih ljudi, uključujući većinu akademika i predstavnika građanskog društva, osećaju se veoma slobodno pri postavljanju ovakvih pitanja pod izgovorom slobodoumnosti i liberalnosti, pri čemu se ni jednog trenutka ne podvrgavaju samorefleksiji nad fundametalno rasističkom prirodom ovakvog diskursa. Svakako, oni sofisticiraniji opredeljuju se za upotrebu termina koji označavaju podgrupe unutar veće kategorije, umesto da se fokusiraju na pojam “muslimani”, koristeći se pojmovima poput Arapi, Pakistanci ili Iranci s ubeđenjem da je takav pristup manje esencijalizući nego šira, ignorantska formulacija.

Važno je da primetimo da su sva postavljena pitanja eksterna i da imaju svrhu da pruže odgovor na spoljašnje probleme s muslimanskim subjektom, dok muslimanskom subjektu nije dozvoljeno da postavlja sopstvena pitanja. “Musliman” je defnisan kao problem kome je neophodna konstantna epistemološka intervencija kako bi se usisao u liberalani i neo-liberalani diskurs sa ciljem transformacije ustanovljenog seta njegovih implicitnih nedostataka koji su obuhvaćeni u svim navedenim pitanjima. Muslimanska subjektivnost u globalnom diskursu predstavljena je kao tvrdoglavii problem koji zahteva pokretanje civilizacijskog inžinjeringa – koji po pravilu uključuje i autohtone stručnjake – kako bi se testirala sredstva koja mogu da proizvedu željeni ishod.

Pitanja imaju nameru da postave granice i iscrtaju pravac za muslimansko samopreispitavanje, kao i da uspostave standarde putem kojih bi se merilo prolazno vreme njihovog dolaska na eksterno iskonstruisani cilj ili pak njihova udaljenost od njega. Unutar muslimanskog pitanja nametnuto je uverenje da su muslimani drugačiji, pri čemu se uporno ističe sumnja da li oni poseduju mogućnost da ikada postanu razumljivi, bliski, iliti deo “čovečanstva”, to jest onih koji su “civilizovani”.

Razmatranje navedene izreke da “polovina znanja sadržana je u pitanju” u kontekstu “muslimana” ukazuje na to da je svest o sebi plod pogrešnih i spoljašnjih predstava. Šta više, odgovori do kojih se dolazi preko eksterno postavljenih pitanja vode ka kreiranju fiktivnog osećanja otkrovenja i realizacije, pri čemu su ovi odgovori naročito problematični kada su internalizovani od strane esencijalizovanog muslimanskog subjekta.

Pitanja i odgovori u ovom slučaju podsećaju na odnos između zatvorenika i tamničara, gde potonji nameće epistemološku strukturu, dok je dijalog uslovljen obrisima moći koje su upisane u njega samog. Tamničar – pri čemu se uglavnom radi o njemu, a ne o njoj – bez milosti traži odgovore na ustanovljena pitanja koja imaju uspostavljen jasan set, prihvatljivih ili unapred zamišljenih parametara baziranih na postojećem znanju ili priznanju iz prethodnih seansi mučenja. Ništa neće zadovoljiti tamničara sem tačnog odgovora koji se nalazi u njegovom i samo njegovom umu, a od zatvorenika se traži da ih usvoji kao preduslov za okončanje potencijalnih budućih seansi mučenja.

Muslimansko pitanje je zasnovano na istoj topografiji moći koju pronalazimo u odnosu između zatvorenika i tamničara i predmet je istih zahteva za odgovore. Muslimani moraju da daju pozitivne odgovore kada se propituju o njihovoj inferiornosti i nedostacima na potpuno isti način na koji tamničar uslovljava zatvorenike da pruže tačne odgovore.

Kao i u slučaju s zatvorenikom, pitanja koja se stavljaju pred muslimane nemaju za cilj da subjekat postigne samorealizaciju ili samospoznaju. Naprotiv, uspostavljena struktura je usmerena ka ućutkivanju i stvaranju stanja neprekidnog poništavanja i manjakovosti muslimana koji ne može a da ne prizna svoju inferiornost. Drugim rečima, muslimanski subjekat je u stalnoj potrebi za programom civilizacijske rehabilitacije s povremenom elektro-šok terapijom kako bi, kada bude to potrebno, bili vraćeni na pravi put.

Prvi korak u procesu samooslobođenja nalazi se u umu, dok formulisanje sopstvenih pitanja predstavlja polaznu tačku. Osim toga, podjednako važno, jeste da se napravi i inventar svih do sada datih odgovora na pogrešna i eksterno iskonstruisana pitanja.

Tekst je objavljen na hatembazian.com.

Prevod: Ivan Ejub Kostić

Dozvoljeno je prenositi sadržaje sa portala algoritam.net bez odobrenja, ali je pri preuzimanju obavezno navođenje imena autora teksta i izvora, te stavljanje direktnog linka na sadržaj koji se preuzima sa portala. Takođe, ni u kom slučaju nisu dozvoljene intervencije na preuzetom sadržaju.