Prevodi tekstova

Brojke ne lažu: ni na Bliskom istoku većina terorističkih akcija nije „islamska”

Brojke ne lažu: ni na Bliskom istoku većina terorističkih akcija nije „islamska”

Piše: Alan Gabon

Upitajte ljude znaju li ko je izvršio najgore terorističke napade u Evropi u protekle dve decenije. Odgovor većine verovatno bi bio  – Muslimani. Ali ne bi bili u pravu.

U današnje vreme „islamizam“ i „terorizam“  često se poistovećuju, ali analiza terorističkih akcija širom sveta pokazuje da većina njih nije posledica delovanja Muslimana u ime svoje vere.

Za razliku od uobičajenog viđenja stvari, političkih izjava i onoga što mediji prenose, ideja da većinu terorističkih akcija – pri čemu se terorizam definiše kao upotreba, ili pretnja upotrebom, nasilja nad civilima i nenaoružanim licima iz političkih, verskih ili društvenih neličnih razloga (kakvi bi bili „izmirivanje računa“ ili zločini iz strasti) – izvode Muslimani koji deluju u ime svoje vere jednostavno nije tačna.

Akademska istraživanja, istraživačko novinarstvo i zvanične statistike organizacija poput Federalnog istražnog biroa (FBI) i Evropske policijske službe (Europol) pokazuju da u zapadnim društvima „islamisti“, „džihadisti“ i slični počine samo jedan veoma mali broj terorističkih napada, iako je broj takvih grupa porastao  u poslednjih nekoliko godina u tri ili četiri države.

Francuska je jedina zapadna država koja je ozbiljno ugrožena ovom pojavom. U ostatku zapadnog sveta, a njega čini 38 zemalja sa ukupno skoro milijardu stanovnika, broj žrtava  „džihadizma” iznosi oko 450 od 11. septembara 2001, uključujući i napade u Mančesteru prošlog meseca.

Šta kažu brojke?

U period između 1980. i 2005. godine, samo 6 procenata terorističkih napada na američkom tlu izvršili su „islamisti“, dok su više od 90% počinili pripadnici drugih grupa: Hispanoamerikanci, hrišćani, Jevreji, krajnje levičarski aktivisti, aktivisti za zaštitu životne sredine, krajnje desničarski beli supremisti, antivladine grupe, grupe protiv abortusa, antiglobalisti, separatisti i drugi.

Ovo se odnosi i na broj napada (uspešnih ili ne) i na broj terorista i jasno se da videti ukoliko pogledate godišnju i sveobuhvatnu statistiku po pojedinačnim zemljama koju je objavila Baza podataka o globalnom terorizmu (START/GTB) na univerzitetu u Merilendu, koja predstavlja standardnu referencu po ovom pitanju.

Slično tome, u zapadnoj Evropi procenat „islamskih” ili „islamistički inspirisanih” terorističkih incidenata  od 1970. do 2017. godine daleko je manji u poređenju sa ukupnim brojem napada, što jasno pokazuje ovaj grafikon.

Ovo važi i kada je broj žrtava u pitanju: od 2006. godine (otkad Evropol vodi statistiku), uprkos tome što je to period porasta “džihadizma”, većina izgubljenih života u zapadnim zemljama nije bila posledica delovanja muslimanskih, već drugih vrsta terorista, kao što je to bio slučaj i sa SAD: krajnje desničarskih hrišćanskih protivnika abortusa, antivladinih suverenističkih pojedinaca i grupa, separatista (ETA, IRA, itd.), etno-nacionalista, hrišćanskih fundamentalistia i belih supremista, poput Andersa Brejvika i Dilana Rufa, itd.

Godine kojih je „islamski-inspirisani” terorizam bio najčešći uzrok stradanja nevinih žrtava u Evropi su retke: od 1970. do 2017. (tabela 3), u periodu od skoro pola  veka, „islamistički” terorizam nadmašio je druge oblike tokom svega pet godina;  2004-2005. napadima u Londonu i Madridu; 2012. godine napadima Mohameda Meraha; 2015-2016. sa suštinski četiri napada – na Šarli ebdo, 11. novembra na Bataklan, u Briselu i u Nici (utoliko što je poslednji slučaj zaista bio delo „islamiste”, ali nikada nije dokazano).

Selektivno pamćenje

Svako empirijski može da proveri rezultate mistifikacije koju nam godinama nameću mediji i politički svet. Samo upitajte oko sebe – ko je izvršio najgore terorističke napade u poslednjih 10-20 godina u Evropi? Skoro uvek ćete dobiti klasičan odgovor „Ne znam tačno, ali mora da su džihadisti, zar ne? Šarli ebdo? Bataklan, 11. novembra? Nica? London, 2015.?

U stvari, izgleda da  najsmrtonosniji teroristički napad izveden na evropskom kontinentu – sve od Rusije pa do Francuske – nisu počinili Muslimani.

Taj akt je bilo uništenje ruskim projektilom aviona MH17 malezijskog avio prevoznika  na letu iznad  ukrajinske teritorije  koju su kontrolisale proruske separatističke snage u sred građanskog rata17. jula 2014, kada je poginulo blizu 300 putnika i članova posade. Događaj koji su nekim čudom i mediji, i političari, a s njima i ostatak naše populacije smesta požurili da zaborave.

Napad se desio pre manje od tri godine, u vreme kada je pažnja zapadnih medija bila usredsređena upravo na ovaj region. Ipak, teškom mukom ćete naći nekoga ko bi mogao da vam da odgovor štase tu desilo.

S druge strane, svi se sećaju bombaškog napada na Bostonski maraton 2003. godine, iako se desio mnogo ranije i koji je sa samo tri žrtve bio daleko manje smrtonosan.

Ovakvo neobično selektivno sećanje može se lako objasniti činjenicom da su za razliku od prvog, drugi napad izvela dva Muslimana, zbog čega je on smesta izbrisan iz naše memorije, iako ostaje, daleko ispred Šarli ebdoa i 11. novembra 2015. zajedno, najstrašniji teroristički čin izvršen u Evropi od napada 11. septembra. Ali o njemu niko ne priča, niko ga ne pamti.

Napadi izvršeni 11. septembra – da proširimo diskusiju na Sjedinjene Države – mogu se smatrati izuzetkom koji potvrđuje pravilo (a svako pravilo ga ima), zato što obim i broj žrtava ovih istorijskih napada nikada nisu ponovljeni. Ne postoji ni pre ni posle ništa ni približno njima, kako u Evropi tako i van nje, čak ni na Bliskom istoku ili Severnoj Africi gde je džihadističko delovanje najintenzivnije i gde postoji najplodnije tle za takve akcije.

Najgori teroristi

Čak je i na Bliskom istoku, regionu koji je najviše pogođen „džihadizmom“, ideja da je većina terorističkih napada „islamistička“ takođe pogrešna.

Najubitačniji teroristi u ovom regionu nisu pripadnici Al-Kaide ili Islamske države, već mahom  sekularni režimi i neislamski šefovi država čije političko nasilje nikako nije izvršeno u ime Alaha ili bilo kog „kalilfata“.

Najgori teroristi čovečanstva oduvek su bili vladajući režimi i države.

U sadašnjem trenutku, najopasniji teroristi na području Bliskog istoka i Magreba nisu pripadnici Islamske države – suprotno laži koju neumorno propagiraju naši mediji i naše vlade – već sirijski predsednik Bašar al-Asad, koga podržavaju Rusija i Iran. Broj Asadovih civilnih žrtava daleko premašuje onaj koji je dostigla Islamska država – činjenica koju niko ne poriče.

Ni Asad ni Putin nisu „islamisti“. Ipak, njihovi režimi i oružane snage svakako su dva glavna izvora nasilja u regionu od 2011. godine, nešto na šta više nema potrebe posebno ukazivati.

I u hijerarhiji užasa, Asad uspeva da nadmaši i najgnusnije poteze Islamske države, jer ide čak do toga da ubija i muči decu, na stotine njih, kao kaznu, kao instrument saslušavanja te kao način da odvrati porodice svojih protivnika. Ovu njegovu politiku jednako su dokumentovali UNICEF, Ujedinjene nacije, ali i drugi privatni izvori poput sirijskih aktivista.

Aprila 2016. godine sirijski aktivisti i međunarodni advokati za ljudska prava obelodanili su oko pola  miliona zvaničnih dokumenta  kojima  su razotkrili obim i užase mučenja  kao i kampanju masovnih ubistava koje su odredili i podrobno isplanirali režim u Damasku i Asad lično.

Administrativna temeljitost i birokratska bezobzirnost ove kampanje terora i nasilja podsećaju na planove koje je imao Treći rajh za istrebljenje Jevreja.

Na hiljade naloga za hapšenje, mučenja i atentate na neistomišljenike koje je potpisao sam Asad sada su prikupljeni i arhivirani zajedno sa gomilom zvaničnih dokumenata (koje  su procureli iz zemlje zahavaljući „Cezaru“, hrabrom špijunu na tajnom zadatku u Damasku).

Stiven Rap, koji predvodi tim tužilaca u međunarodnim krivičnim tribunalima u Ruandi i Sijera Leoneu, a takođe je šest godina, pošto ga je Obama naimenovao, službovao kao američki ambasador za pitanja ratnih zločina, rekao je da je ta dokumentacija „bogatija od svega što sam do sada video“. A mi ne možemo ni da zamislimo čega je on sve bio svedok tokom svoje dugogodišnje karijere.

O progonu i zlostavljanju koje su trpeli sirijski antiasadovski aktivisti i protivnici nepodnošljivo je i čitati. U nekim slučajevima, radilo se o deci od jedva 13 godina. Ovde ću vas poštedeti užasnih detalja, ali ako želite da saznate, možete pogledati tu dokumentaciju pod uslovom da nemate osetljiv stomak. Možda je dovoljno da vam kažem da bi od tog užasa pripala muka i najokorelijim borcima Islamske države, jer čak ni oni ne čine takva zverstva.

Nedavno smo saznali da je pokolj zatvorenika i neistomišljenika dosegao tako veliki broj da Asad sada mora da gradi krematorijume kako bi se rešio tela ubijenih.

Islamska država u poređenju s ovim? Amateri. Početnici. Sitna boranija.

Državni terorizam

Pre Asada, zloglasna Zlatna palma za terorizam na Bliskom istoku i u Severnoj Africi pripadala je Sadamu Huseinu, koji je, procenjuje se, istrebio oko  200000 domaćih protivnika, plus stotine hiljada  iranskih i kurdskih civila koji su izgubili živote u ratu između Iraka i Irana (koji je otpočeo upravo Husein). Mnogi su ubijeni u hemijskim napadima poput  masakra u Halabdži, marta 1988. godine.

Nijedan od ove dvojice šefova država nije „islamista“.  I zasigurno masakre nisu počinili u ime Islama. Naprotiv, i Asad i Husein su (ili je bio, u slučaju ovog  potonjeg) baatistički sekularni lideri.

A Bašarov je otac, Hafez al-Asad, i sam otpočeo sopstveni državni terorizam protiv islamista pogubivši između 15 i 40 hiljada civila i pripadnika Muslimanske braće samo tokom 1982. godine.

U poređenju sa ovakvim terorizmom, Islamska država i Al-Kaida zajedno izgledaju kao amateri, što po broju žrtava i metoda koje koriste, to i po obimu i stepenu okrutnosti i neljudskosti načina na koji se odnose prema svojim neprijateljima.

Još jedan ubedljiv primer: Egipat, 14. avgusta 2013. godine, svega nekoliko nedelja posle vojnog puča  3. juna, vojne i policijske snage generala Abdel Fatah al-Sisija masakrirale su u jednom danu bezmalo hiljadu civila, pristalica demokratski izabranog predsednika Mohameda Morsija, koga je Sisi svrgnuo s vlasti  i kidnapaovao uz pretnju oružjem, a čiju su restituciju tražila Muslimanska braća na svom nenasilnom  protestu.

Masakr su, kako su zabeležile sve egipatske i međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava uključujući Amnesty International i Human Rights Watch, metodično isplanirali i izvršili Sisi i njegove oružane snage. Aktivisti Human Rights Watch-a čak su represivne mere nad učesnicima mirnog protesta u Kairu opisali kao „najstrašnije masovno nezakonito ubijanje u novijoj istoriji Egipta“.

Ovaj maskr bio je tek jedan od mnogih, kom su prethodili i posle kog su došli drugi. Sve ih je počinio Sisijev režim nad njegovim političkim neistomišljenicima, bilo sekularnim, bilo pro-Morsijevim, pre svega nad pripadnicima Muslimanskog bratstva.   I bez prebrojavanja žrtava ovih drugih masovnih pogubljenja, samo 14. avgusta 2013. godine, Sisi, takođe neislamski šef države, je ubio više nedužnih i bespomoćnih civila za nekoliko sati nego takozvane „teorističke“ grupe na Sinajskom poluostrvu tokom nekoliko godina.

Da zlo bude veće, žrtve ovih grupa su u uglavnom vojnici, za razliku od egipatskog režima koji, s druge strane, prevashodno napada civile.

Semantičke piruete 

Uzgred budi rečeno, s obzirom da su Francuska i SAD politički i vojni saradnici „kairskog kasapina”, i da i jedna i druga zemlja oružjem snabdevaju njegov režim, vrlo logično i bez uvijanja dolazimo do zaključka da su pored Putina i Asada, Oland, Obama, Tramp, a uskoro verovatno i Emanuel Makron takođe državni teroristi.

Zapravo, ovaj zločin se i zakonski pripisuje svakome ko teroristima pomaže u sprovođenju terora i izvršavanju ubistava, tako što im, na primer, daje oružje, kao što je slučaj sa ovim zemljama.

Prema tome, vidimo da se ova neprestana laž koja nas stalno uverava da su najgori teroristi pripadnici grupa  kakve  su Islamska država, Al-Kaida, Boko Haram, jedino može održati zahvaljujući varkama i semantičkim piruetama koje su i jednostavne i efektivne. Najubitačnije od svih su apsolutno svođenje  (od strane svih – političara, novinara, medija, tink-tankova i velikog dela akademskih istraživačkih centara i „specijalista”– reči „terorizam”  na nedržavni terorizam, kao i istovremeno i namerno previđanje državnog terorizma.

Ne možemo govoriti o državnom terorizmu a da  ne pomenemo Izrael, državu koja   permanentno krši međunarodno pravo i koju predvode verski ekstremisti i ludački rasisti koji su od terorizma napravili stvarni način upravljanja državom.

Tamo je istrebljeno bukvalno hiljade palestinskih civila: muškaraca, žena, dece, starijih, ranjenika, čak i u bolnicama. Ipak, baš kao ni njihova nelegalna i ultra-nasilna kolonizacija izvedena s oružjem u rukama, te potpuno zanemarivanje  međunarodnog prava, tako ni teroristički potezi izraelskih vlasti nikada nisu sprečili naše lidere da ih naoružaju i da im pruže bezuslovnu podršku, sve i kada su pred našim očima istrebljivali čitave porodice uzvikujući „samoodbrana“!

– Doktor Alan Gabon je vanredni profesor francuskog jezika koji živi u SAD i šef je katedre za francuski jezik na univerzitetu Virdžinija Vezlijen.

Napisao je veliki broj tekstova i članaka o savremenoj Francuskoj i o islamu u Evropi i širom sveta. Radove su mu objavljivali akademskim pregledi, centri za analizu poput  Fondacije Kordoba  u Velikoj Britaniji, kao i časopisi  Saphirnews  i Les cahiers de l’Islam. Njegov esej pod nazivom‘Radicalisation islamiste et menace djihadiste en Occident: le double mythe’ biće objavljen u sledećem izdanju publikacije Fondacije Kordoba. 

Tekst je originalno objavljen na sajtu middleeasteye.net pod naslovom The numbers don’t lie: Even in the Middle East, most terrorism is not ‘Islamic’.